Krstaški pohod ćiriličara Gledajmo sadržinu napisanog, a ne pismo kojim je napisano! Radovan Marjanović

podnaslovi } Krstaški pohod ćiriličara Današnja nauka Postoji i ono što se zove tendencija Poseban peČat svemu daje postojanje različitih slojeva

Postoji i ono što se zove tendencija

, trend (sklonost, praksa, pravac, nema veze). Tržišna privreda (za koju smo „svi”) unutar jedne državne ili nacionalne celine je besmislica, tržišna privreda je otvorena vodeći „svetskom selu”. U takvoj privredi normalna je dominacija najjačeg pa i njegovog jezika i pisma, sviđalo nam se to ili ne. Ko sve nije prešao na latinicu, i kako ne preći na latinicu sa engleskim jezikom kao svetskim? (Nema veze što su zvanično, u Ujedinjenim nacijama, svetski još neki. Svi osim ruskog, koriste neku latinicu). Kao da ne znamo šta je bilo sa ranijim pokušajima da svetu otvorimo oči, ili samo sa pokušajem Republike Srpske da zakonom uvede ne samo ćirilicu, nego i ekavicu!
Ako je ĆiriliČno pismo najvaŽnije obeležje srpske nacije, spremajmo se da već sada kažemo „pa-pa”, a kasnije „gud-baj”, srpska nacijo! Boraca za ćirilicu sve je više a ćirilice je sve manje, tako da se tom borbom teško može sačuvati. A ni eventualnim zakonom, jer oni stvarno važe samo ako je većini ljudi stalo do njih. Ne bi se reklo da je većini stalo do ćirilice. A i kako bi, kad se sve više moraju učiti i koristiti strani jezici i njihova pisma, među kojima iz nesretnih privrednih razloga, nikako nema ruskog? Izgleda da većini nije stalo ni do važenja drugih zakona... Sreća je da stvari idu svojim tokom, i nikako kataklizmatično po srpsku naciju. „Jedna duša” i dalje prožima mnoge, „jedna kultura” takva je i kad je bogata i raznovrsna! Pored Srba koji pišu ćirilicom, mnogo je Srba koji pišu stvaralački a ne odbranaški, drugim pismom i na drugim jezicima. Nećemo se celog veka odricati Mila Dora (Milutina Doroslovca), koji živeći u Beču piše na nemačkom (a na kojem bi drugom?), a ponositi Ruđerom Boškovićem koji je pisao na latinskom! Ili naučnicima po Americi i belom svetu, koji ne samo pišu veštačkim ili simboličkim jezicima nauka, nego engleskim i nekim nećiriličnim pismom...
Treba li da čekamo prevod i objavljivanje na ćirilici, i ne čitamo dok je na latinici makar u pitanju bio i Srbin iz Hrvatske? Da se odričemo nenapisanog na ćirilici, a visoko ocenjenog od strane onih kojima je to pismo maternje i koji su u odgovarajućoj oblasti svetska imena? Šta ćemo sa našim izvanrednim stručnjacima iz tehnike, koji moraju da objavljuju u svetu, i na engleskom? Da je čuveni srpski naučnik nastavio da objavljuje u Parizu i na francuskom umesto u Beogradu i na srpskom, Michel Petrovitch bio bi u svetu i kod nas poznat i kao jedan od očeva kibernetike. I retko bi ko propustio da doda kako je Srbin... Ovako su u svetu u njene očeve svrstani mnogi sa manje prava od njega, a on je kod nas poznatiji kao Mika Alas nego i „samo” kao matematičar svetskog ranga, Mihailo Petrović. (Radeći diplomski rad pisac ovih redova koristio je njegovu kapitalnu knjigu na srpskom, čiji listovi nisu bili ni isečeni!)